Životna priča Lepog Miće: MOJA LJUBAV PREMA SRPSTVU JE KRST KOJI I DANAS NOSIM!

Nikad mi neće biti jasno zašto sam omražen kad sam samo pevao i pisao pesme o narodu kom pripadam i koji volim!

Trebalo je mnogo više da cenim što sam imao mogućnost da poznajem velike face kao što su Čola i Brega! Da sam toga bio svestan, i sam bih bio uspešniji

Moja žena Snežana je zaslužna za to što je naša ćerka Sara devojka na mestu – vredna, pametna, obrazovana i uspešna! Dok sam ja lutao po svetu, Snežana je podizala dete

Nikad nisam maštao da se bavim muzikom, moja prva ljubav je bio i ostao fudbal!

Kršten sam u pravoslavnoj crkvi u Sarajevu za vreme Tita! To je bio presedan za to vreme, ali moj otac nikad nije odstupao od svoje tradicije i to je preneo i na mene

DOK SAM JA ODRASTAO, ZNAO SE NEKI RED!

Samo za SKANDAL! Exkluziv

Lepi Mića  do detalja opisuje svoju životnu priču i evocira sećanja na neka mnogo drugačija vremena koja se od savremenih dijametralno razlikuju. Srećom, Mića dobro pliva u svim okolnostima. Kako su se vremena menjala, on je ostajao dosledan i spreman za sve izazove koje mu je život nametnuo. I zato s pravom kaže da je ponosan na sebe, te da nema čega da se stidi.

– Što se tiče mojih sećanja na detinjstvo, ako o tim vremenima pričam u ovim zrelim godinama, sve zavisi od toga kako sam emotivno raspoložen u datom trenutku. Ali ako to zanemarimo, mogu da kažem da sam imao lepo detinjstvo. To je bilo neko drugo vreme, znao se red, radilo se po nekom šablonu koji je tada bio efikasan. Moji otac i majka imali su nas šestoro dece, među živima ostalo je nas četvoro. Imam brata i dve sestre, ja sam najmlađi. Oni su, Bogu hvala, svi živi i zdravi. Sa svima sam u kontaktu i u dobrim odnosima. Inače, rodio sam se u Sarajevu, a moji su poreklom iz jedne planinske zabiti. Naravno, svi smo rođeni u Sarajevu, gradska smo deca…

SANJAO SAM DA BUDEM FUDBALER

– Kao dečak nikad nisam maštao da se bavim pevanjem, sanjao sam kao i svi dečaci u to vreme da budem  Dragoslav Šekularac, poznati fudbaler, legenda mog detinjstva… Fudbalom sam se bavio i pre i posle škole, to me jedino zanimalo, ali imao sam i talenta. Sa 13 godina sam čak išao u sarajevski Železničar na probu, ali ništa od toga nije bilo. U svakom slučaju, ostao sam sportski tip. Kao sasvim mali dečak želeo sam da zaigram u Zvezdi… Mnoga su deca tada maštala o tome… Dakle, isključivo o pozitivnim stvarima. Cilj nam je mahom bio da budemo poznati i uspešni sportisti. Zato meni i nisu jasne želje današnje dece, ali dobro. Takva su vremena došla. A svako vreme nosi svoje breme.

SAD DECA HOĆE MEK, A MI SMO BILI SREĆNI UZ HLEB, MAST I ALEVU PAPRIKU

– U vreme dok sam ja odrastao, majka nam namaže na hleb svinjske masti, preko toga malo šećera i aleve… Mi deca to zgrabimo, u slast jedemo, teramo loptu, a naveče dođemo kući prljavi od trave, musave patike, pantalone se crne… I onda frka kod kuće, ali to je bilo normalno. Ništa nam nije falilo. Imao sam patike za fudbal, imao sam u čemu da odem u školu i meni je to bilo sasvim dovoljno. Da li je džemper poderan ili ima neku fleku, to se tada nije gledalo… Bili smo čisti i voljeni i to nam je bilo dovoljno da se razvijemo u ispravne i čestite ljude.

RASTAO SAM U MULTIETNIČKOJ SREDINI

– Iako sam rastao u doba stare Juge, u multietničkoj sredini, to nikome nije smetalo, niti su se pravile neke razlike. Zajednički cilj nam je bio fudbal, lopta, druženje, igra… Nije bilo odvajanja po kriterijumu statusnih simbola, što je danas glavna vodilja… Živeli smo u zemlji koja je imala jasna pravila i ona su se slepo poštovala. Da li se to nekome sviđalo ili ne, nije bilo važno i nije se dovodilo u pitanje jer se sve poštovalo. Ja inače nisam jugonostalgičar, ali ne poričem i lagao bih kada bih rekao da moje detinjstvo nije bilo srećno. Ni o čemu nisam morao da razmišljam. Radovao sam se svakoj novoj stvari koju dobijem. Sećam se, recimo, perioda kada se kod nas pojavila  coca-cola, pa poni bicikl… To je nas decu tih generacija činilo srećnima. Ko je imao poni, bio je najjači dasa u to vreme, svi smo bili oko njega, ali niko nikome nije zavideo. Onaj ko ima bicikl, pozajmi drugoj deci, isto je bilo i sa fudbalskom loptom. Onaj ko ima loptu, bio je taj koji odlučuje ko se igra i gde, ali nismo se svađali. Svi smo imali prilike da okusimo čari igre i loptom, i vožnju ponija… Jednostavno, zdravo smo se igrali i družili, a toga je danas, nažalost, sve manje. I među decom, i među nama odraslima.

U KUĆI MOGA OCA SLAVIO SE I VASKRS, I BOŽIĆ IAKO JE TO BILO U VREME TITA! TO JE BIO PRESEDAN TADA

– Od kada znam za sebe, u kući mojih roditelja slavio se Božić i Vaskrs. Moj otac je uvek govorio da je slavljenje rođendana katolički običaj i mi deca smo, od kada znamo za sebe, naučili na naše pravoslavne praznike. Ja sam kao dete kršten u pravoslavnoj crkvi u Sarajevu, a to je za to vreme kada sam se ja rodio 1960. bila retkost. U istoj toj crkvi, krštena je i moja starija sestra, kao i moja braća.

NISAM NIKAD IMAO ŽELJU DA PEVAM

– Oduvek sam imao talenat za pevanje, ali nisam želeo to da radim. Moj nastavnik muzičkog vaspitanja,  Damjan Dašo Babić, inače kompozitor narodne muzike, primetio je da imam talenta… On je pisao za mnoge narodne pevače i  Ilidžanski festival  koji je bio centralni događaj narodne muzike u Jugoslaviji. Tu su se takmičili svi pevači iz regiona, a ko pobedi, bio je najpopularniji narednih godinu dana. To se sve dešavalo blizu moje kuće, pa sam virio kao mali i gledao velike zvezde i legende koje su taj status zadržale do dana današnjeg. Viđao sam kao klinac  Tomu ZdravkovićaDobrivoja TopalovićaUsniju Redžepovu… U pitanju su umetnici koji su u to vreme bili neko i nešto, i to sa ozbiljnim pokrićem… Sarajevo je iznedrilo mnoge talente, tu su se mnogi rodili. Pričam o Sarajevu pre rata… Iz Sarajeva potiču  IndeksiČolaBijelo dugmeCrvena jabukaPlavi orkestarBregaNeda Ukraden… Bio sam mlad kad je  Kusturica  osvojio  Zlatnu palmu, a to vam je kao da sad u Čačku neko osvoji Oskar popularnosti… To je danas neizvodljivo, a to se tada desilo Kusturici koji je, inače, čovek iz naroda, normalan, prizeman i predusretljiv, kakav je bio, takav je i ostao. Osim muzike, iz Sarajeva potiču i mnogi poznati sportisti i po tome je ta moja sredina specifična za to vreme, a po tome je i danas simbolična. Da ne govorim o  Olimpijadi  1984. kada sam ja već bio momak. Nakon te godine sam i počeo da se bavim pevanjem.

MOJA PRVA PEVAČKA NAGRADA JE BILA NAMEŠTENA   

– Sa 13 godina sam pobeđivao na vašarima gde su bila organizovana takmičenja za pevače. Takmičar je tada morao da priloži ulog da bi se uopšte nadmetao… Sećam se da su me prijavili malo stariji drugovi i ja sam tog prvog puta pobedio, ali ta pobeda je bila nameštena jer su učestvovali i bolji pevači od mene! Kasnije sam se i na nekim drugim festivalima takmičio, ali nisam bio prvi. Međutim, uvek sam osvajao drugo ili treće mesto… Što dovoljno dokazuje da sam rođen s darom za muziku.

BIO SAM KONOBAR JER JE TO BIO POSAO MOJE PORODICE!

– Moji roditelji su se samostalno bavili ugostiteljstvom i tako sam i ja spontano krenuo tim putem. U to vreme to je bila retkost da se neko bavi privatnim poslom, ali su moji za to uspeli da se izbore. Mi smo imali restorane i kafane u našem vlasništvu, tako da sam ja maltene rođen i odrastao u kafani, prohodao sam pored kafanskih stolova i stolica. Tako se onda i nametnula ta želja da se i sam tim bavim. Nikog nisam ni pitao nakon osnovne škole za savet oko te važne odluke. Sam sam odlučio i upisao ugostiteljsku školu, ali se sećam da mi je jedna profesorka iz te škole često govorila:  Dečko, ti si ovde zalutao, ovo nije za tebe!  Nije mogla da veruje da neko tako otvoren i elokventan želi da bude ugostitelj, ali ja ne žalim zbog toga. Tako je trebalo da bude.

KAO KONOBAR SAM UPOZNAO MNOGE VELIKE ZVEZDE

– Radeći kao konobar u jednoj državnoj firmi, koja je bila jak ugostiteljski gigant i koja je držala u Sarajevu najjače restorane u to vreme sretao sam se sa mnogim jakim imenima i zvezdama tog perioda. Bilo je tu i nekoliko klubova i uglavnom se slušala narodna muzika. Tada je žurka bila od 18 do 22 sata. Sećam se jednog restorana u Sarajevu, na krovu robne kuće… Imao je 700 mesta i tu su dolazili pevači iz cele Jugoslavije. Ja sam tu radio kao konobar i dok sam radio, počeo sam polako i spontano da pevušim…

HALID BEŠLIĆ ME JE NAGOVORIO DA SNIMIM PLOČU

– Na početku moje konobarske karijere upoznao sam  Halida Bešlića. On je sredinom osamdesetih bio velika zvezda i on me je ubeđivao da se otisnem u pevačke vode. Inače, njegov kum, a moj komšija  Nazif Gljiva, kompozitor i tekstopisac svih Bešlićevih pesama, uradio je i za mene prvi album i tako sam se okrenuo muzici i estradi.

IMAO SAM SREĆE JER SAM BIO DOBAR SA VELIKIM ZVEZDAMA

– Dok sam radio u ugostiteljstvu, upoznao sam mnoge poznate pevače i to je za mene bila olakšavajuća okolnost. Imao sam sreće… Nekad sam ja njima valjao za neke stvari, baš u vreme dok sam konobarisao, i oni to nikada nisu zaboravili, te su mi rado pružali podršku i neke usluge na konto moje pomoći njima u drugim situacijama, tako da sam brzo uspeo da se probijem na scenu.

NISAM CENIO OLAKŠICE KOJE SAM DOBIO

– Pošto sam lako uspeo da se probijem na estradu, nisam umeo to da cenim. Mislio sam da je to prosto tako i da to nije nikakva privilegija. Znao sam da dobro pevam, a nije mi bilo u prirodi da se nekome divim. Sve te pevače sam kao mali gledao u svojoj ulici, po komšiluku, kod mog oca u restoranu, na utakmicama. Viđao sam i Čolu, i  Bregu, bili smo poznanici, ponekad smo išli i na piće… Nije bilo potrebe da im se divim jer sam ih znao, ali to, sagledavši iz ugla iskusnog i zrelog čoveka, ipak nije bilo dobro za mene. A evo i zašto… Svi oni koji nisu imali te privilegije, grebali su svim silama, ma rukama i nogama da se pokažu i zato su i postali veće zvezde od mene, i to zasluženo. Nikad nisam bio ljubomoran na njih, poštujem ih i dan-danas. U to vreme se znalo ko i sa kim radi. Nazif je radio sa Halidom,  Šerifom Konjevićem… On je njih držao kao vojsku, a potom sam i ja došao u njihovu ekipu i jednostavno sam bio projektovan da postanem zvezda. Međutim, kad je to trebalo da se desi, izbio je prokleti rat.

DA NIJE BILO RATA, MOŽDA BIH BIO VELIKA ZVEZDA

– Kada je trebalo da objavim treći album, a to je bilo baš pred rat, za mene su mnogi verovali, ma ruku u vatru su stavljali da ću postati i te kako popularan, međutim, rat je sve to sprečio. Do tada sam imao dva albuma, ispekao sam zanat sa Bešlićem po kafanama i bio sam spreman da idem korak dalje, ali nije mi se dalo. Taj album sam izdao za  Diskoton, ali je samo malo ugledao svetlost dana zbog ratnog stanja. Gotovo je bio neprimećen.

DEVEDESETIH SAM BIO NAJTRAŽENIJI PEVAČ U DIJASPORI

– U periodu od 1991. do 1996. napravio sam specifičnu priču i bio sam najtraženiji pevač u dijaspori. Međutim, ni to nisam iskoristio na pravi način. Ja se ni u čemu nisam ostvario do kraja, megapopularnost došla je tek s rijalitijem, a to mi nije bilo ni na kraj pameti. Niti sam ja ikada gledao taj tip programa, niti me je to zanimalo. Sasvim slučajno na to su me nagovorili prijatelji, nisam ja to ni u snu planirao, sve mi se spontano dešavalo. I fudbal, i pevanje… Ako gledam iz ovog ugla, sve sam radio na jako čudan način, ali se ne kajem ni zbog čega. Takva mi je sudbina. Da je trebalo drugačije, možda bih ubo neki hit, međutim, nisam imao tu sreću. Imao sam i podršku, i prolaz, i medije… Međutim, ipak verujem da sam rođen pod srećnom zvezdom, a evo i otkud to verovanje… Svi koji su se sa mnom družili, da li iz detinjstva, ili neki prijatelji koje sam sticao kasnije kroz život, postali su uspešni i vrlo cenjeni. Ili urednici, ili umetnici, ili neki bitni ljudi… Ali ja to nikada nisam koristio iako sam imao sve nadohvat ruke. Možda je to bila moja greška, ne znam. Moj otac je na Igmanu, na planini iznad Sarajeva, držao hotel, to je bio restoran sa nekoliko soba za izdavanje i to je u to vreme bilo poznato mesto. Dolazili su kod nas važni ljudi, tako da sam od malih nogu imao priliku da se srećem sa velikim facama. Zato sam siguran da mi kasnije, kad sam i sam kročio među poznate, spoznaja da sam okružen njima nije bila bitna, niti je to za mene nešto predstavljalo. To je, na kraju krajeva, bilo moje svakidašnje okruženje.

ODMALENA SAM IMAO PRILIKE DA BUDEM POZNAT

– U kafanu mog oca, između ostalih, dolazio je čuveni  Hajrudin Krvavac, priznati i veoma uspešni režiser tadašnje Jugoslavije. I on je u meni osetio talenat i harizmu i zvao me je da budem na filmu kao mali… I ne samo on… Mnogi su u meni videli različite talente. Bavio sam se čak i skijanjem, tačnije, nordijsko skijanje, ali sam povredio obe noge i to je bio maler. Međutim, fudbal mi je ostao ljubav. I danas kad igra Zvezda, to je za mene sveti dan.

SLUŠAO SAM SAMO NARODNJAKE, BEŽAO SAM OD HAŠIŠARA

– Uvek sam voleo samo narodnjake. Krajem moje osnovne, hipi pokret je bio na snazi. Mjuzikl  Kosa  je doneo neku avangardu i onda se znalo… Ko god nosi kožu oko vrata ili oko ruke, smatralo se da su oni hašišari, a ja sam od toga bežao kao đavo od krsta, prosto, plašio sam se toga. Imao sam strah da mi neko ne sipa nešto u piće, pa sam iz straha prema tome ostao veran narodnjacima. Tada sam shvatio ko sam ja i kakva muzika u meni izaziva katarzu i emociju. Naravn, volim ja i  Dugme, i  Merlina, i  Azru… U muziku se razumem koji god pravac da je u pitanju, ali ništa od toga me ne takne u srce kao dobri narodnjaci.

NIKAD NISAM KORISTIO SVOJA POZNANSTVA

– Ja sam bio veliki drug sa  Zoranom Terzićem  u vreme dok niko nije znao za njega, takođe i sa  Aleksandrom Vučićem, sadašnjim predsednikom naše zemlje, njega oduvek izuzetno cenim i poštujem. Nismo nas dvojica prijatelji, ali se poštujemo i uvek se fino pozdravimo, rukujemo… Oduvek mi je bio drag…. Takođe,  Vladan Lukić, bivši fudbaler i nekada predsednik Zvezde, bio je moj veliki prijatelj. Da nije polomio nogu, bio bi najbolji igrač Jugoslavije svih vremena. I da ne nabrajam dalje, mogao bih do prekosutra… Poenta priče je da sam ja kroz život upoznavao uspešne ljude, ali nikad ni od koga nisam tražio korist. Možda sam ih sve sačuvao kao prijatelje jer ih nisam muzao i koristio, nikoga nisam zloupotrebio. Pa jedan moj školski drug postao je uspešan u sveštenstvu. I još jedan s kojim sam sedeo u klupi, danas je poglavar Islamske verske zajednice u Severnoj Americi… Tako se nekako potrefilo da su svi moji poznanici i prijatelji uspešni. Svuda mogu da pokucam na vrata i siguran sam da bi mi svi ti prijatelji i poznanici izašli u susret, kao što bih i ja njima… Ali baš zato što nisam ništa ganjao, sve mi se i ostvarilo kako treba. Nikoga nisam prodao, niti sam nešto koristio da bih se obogatio i oni to cene. Mislim da me zato i vole.

VIŠE SAM VOLEO FUDBAL OD ŽENA

– Imao sam samo jednu simpatiju u osnovnoj školi, zvala se  Nada, ali nikad nisam smeo da joj kažem da je volim. Mada mislim da je ona to znala. Inače me u to vreme više zanimao fudbal. Kasnije, kad sam bio malo stariji, u srednjoj školi, u razredu smo imali samo dve drugarice, pa smo ih gledali kao sestre. Niko nije smeo da ih takne! Posle sam imao vezu od dve godine i to je bila moja prva ozbiljna ljubav u Sarajevu. Nakon te veze sam kao momak malo više švrljao, pio, izlazio… I to baš u vreme kada mi je to i priličilo. Međutim, kad sam upoznao suprugu  Snežanu, znao sam da je to za ceo život.

NISAM ODMAH USPEO DA OSVOJIM SNEŽANU

– Moja  Snežana  potiče iz Nikšića, ali rođena je u Sarajevu. Njeni su svi Srbi, ali je ona rođena u Sarajeva. Slučajno smo se upoznali pošto je ona sestra mog druga i prosto se spontano desilo. I moram da priznam, neću da lažem, nije mi bilo lako da je osvojim, ali nisam se dao. Imali smo i prepreke i nismo od starta dobili pdršku najbližih, ali o tome ne bih u detalje. Sve u svemu, ona je žena koju volim najviše i koja je rođena da bude moja životna saputnica. Čovek je najsrećniji kada oženi onog koga voli, a to je jače od bilo koje karijere, uspeha i bogatstva. Snežana mi je podarila i ćerku  Saru. Naše dete je divno, uspešno, sposobno, školovano, skromno i zahvalno… To ne može da se plati, a za to najviše zasluga ide Snežani. Zato često govorim kolegama da karijera i brak ne idu zajedno, to je nemoguće. Dok sam ja pevao po svetu, Snežana je podizala naše dete. Ona je građevinski inženjer, ali je posvetila život Sari, nikada nije radila, međutim, to nam se isplatilo i zato sam joj beskrajno zahvalan.

DEVEDESETIH SAM NAJVIŠE RADIO, ALI PAMTIM I CRNE DANE KAD ME NIKO NIJE HTEO! NISAM IMAO GDE DA RADIM

– Tokom života, i pre, i za vreme, ali i posle rata, uvek sam se snalazio i nikada nisam poklekao! Naravno, bilo je i teških, ali i vrlo dobrih perioda. To je sve život i što se pre čovek sa tim pomiri, lakše će sve to da prebrodi. Pamtim malo duži period tokom kojeg nisam imao uopšte javne nastupe, niko nije hteo da me zove. Plašili su se da ću da pokvarim neke uhodane šeme, a retko ko je smeo da rizikuje i da stane uz mene, čak i oni koji su delili moje stavove.

BIO SAM OBELEŽEN KAO NACIONALISTA

– Meni se, nažalost, desilo da me obeleže kao srpskog nacionalistu što je vrlo lepo osećanje, štaviše poželjno je, i nikome ne čini nažao! Ja sam čovek koji samo neguje ljubav prema svom narodu. Ali ni za tri veka to se većini ne može objasniti sve i da im nacrtaš, tako da mene ne zanima što se to kategoriše kao ružna osobina, jedino mi je žao što sam najviše kritika doživeo među svojima. Ali i to sam preživeo.

JA SAM POŠTEN I ČASTAN, I ZATO NEMAM ČEGA DA SE BOJIM!

– U ta teška i opasna ratna vremena devedesetih dešavalo mi se da dobijam i pretnje, ali nisam nikad bio u nekoj konkretnoj opasnosti. Ali znate kako, moj stav glasi ovako: Ako poginem zbog svog naroda, to će za mene biti čast. Uvek sam gledao da budem častan i pošten, a ne pička…

OBELEŽEN SAM ZA CEO ŽIVOT JER OTVORENO I ISKRENO VOLIM SVOJ NAROD!

– Kada vratim film unazad, ja sam u stvari uvek imao neki teret na leđima koji me je ničim izazvan pratio i koji mi je otežavao sadašnjost i realnost, ali kad malo bolje razmislim, možda me je baš to i usmerilo kako treba i naučilo me da se u svemu snađem, prilagodim i istaknem, a da opet ostanem svoj… Ja sam oduvek pevao i pisao pesme za svoj narod, ali pesme koje slave Srbiju, a koje ne vređaju druge narode! Ja nemam ništa protiv da to svako radi za svoj narod, to je zapravo poželjno. Samo ne razumem zašto se to meni uzima za zlo… To je krst koji i danas nosim, ali mi nije teško jer sam realan čovek…

Šta mislite o ovome?

Ostavite komentar